Članak

Kristina (pseudonim) je zakazala sesiju da bi došla do nekih odgovora na stvari koje su joj se dešavale u toku životu, a takođe i da proveri da li je zaista imala jedan od prošlih života u kome je bila dželat. Tu informaciju o prošlom životu je saznala još pre ove sesije. I zaista smo videli taj život u kome je Kristina bila i drvoseča i dželat, ali smo naleteli i na još jedan koji je ostavio posledice na trenutni život. Uticaj prošlog života se manifestovao u tome da se Kristini dešavalo da se toliko emotivno “sruši”, da ne može danima da ustane iz kreveta. Emocije su joj bile dosta pojačane.

U nastavku je detaljno opisano kako smo naišli na taj problem i kako je Viši Ja pomogao da se to ukloni.

Divlji zapad

Drvoseča / dželat

(Kad se spustila sa oblaka, pitao sam je šta je prvo što vidi.)

Kristina: Travu.
Nikola: Kakva trava?
K: Ugažena. Ima puno ljudi.
N: Zbog čega su ti ljudi tu?
K: Mislim da se dešava neko javno pogubljenje. Niko me ne vidi.
N: Zbog čega te ne vide?
K: Svi su u nekoj žurbi.
N: Da li možeš da pogledaš dole i da vidiš šta nosiš od obuće i odeće?
K: Neke braon čizme.
N: Jel suvo?
K: Da.
N: Da li imaš neku odeću na sebi? I kakvu?
K: Ne znam.

(Dao sam sugestiju da se još više opusti, da bismo lakše nastavili dalje. Zatražio sam da mi opiše kako izgleda to mesto gde se nalazi.)

K: Izgleda kao neko selo, i sa strane su neke kuće sa obe strane. I svi viču.
N: Da li si tu na tom mestu da gledaš pogubljenje?
K: Ne znam.

(Još malo sugestija da se opusti i da dozvoli procesu da se desi. Zatražio sam da mi opiše kako vidi sebe.)

K: Mislim da sam neki ogroman muškarac. Ružan, sa šiljatim nosem i širokom bradom, širokom vilicom, namrgođen.
N: Da li nosiš nešto sa sobom?
K: Nosim tamnu neku odeću sa nekim detaljima na ramenima i rukama, crno nešto kao da je od kože. I imam neku sekiru i kao neki džin delujem.
N: Kakva je ta sekira?
K: Prilično mala u odnosu na moje ruke hahaha.
N: Tolike su ti ruke da možda ti ni ne treba sekira?
K: Hahaha.
N: Je l’ ti je to sekira za drva?
K: Ne znam.
N: I šta radiš sad tu? Da li i dalje vidiš ljude oko sebe?
K: Da. Mislim da me se plaše.
N: Pa nije ni čudo kad si džin. Možda te zato izbegavaju, zbog krupnoće?
K: Nešto na glavi…
N: Šta to?
K: Kao neka kapa.
N: Da li vidiš kako izgleda ta kapa?
K (jako tiho): Vrti mi se u glavi skroz.

(Prvo sam pomislio da nisam dobro čuo šta kaže. Takođe sam pomislio sam da je ovo posledica nekog događaja iz života koji smo gledali, i dao sam joj sugestiju da ukloni sve osećaje koji joj smetaju. U toku regresije u prošli život nije potrebno da ponovo proživljavamo bilo kakva negativna iskustva, već možemo da ih posmatramo sa strane, kao da smo u bioskopu. Kasnije ćemo videti da je ovo bio jasan znak da treba da istražimo odakle dolazi taj osećaj vrtoglavice. Posle sugestija o uklanjanju svih negativnih osećaja, nastavili smo dalje.)

N: Sa kojom svrhom si tu? Kakvo je vreme napolju?
K: Oblačno je, ali lepo. Mislim, dobro je vreme.
N: Temperatura kako deluje?
K: Normalno. Prolećna temperatura.
N: Možeš li da vidiš te kuće u okolini kako izgledaju?
K: Mmmm, od nekog blata i one su svetle zbog toga od čega su napravljene i gore imaju nešto braon kao neku trsku ili neki… Ne znam, ali uglavnom neki prirodni materijal. Male su sve.
N: Sa prizemljem uglavnom? Je l’ imaju dvorište?
K: Nemaju. Sve su onako jedna pored druge i otvorene su, kao da nemaju vrata i prozore.
N: Koliko je to selo otprilike?
K (dubok udah i izdah): Nije puno veliko i nalazi se između nekih planina.
N: Je l’ vidiš te planine sa tog mesta?
K: Da.
N: Kako ti deluje, u kom si delu sela? U centru? Sa strane negde?
K: Centar, a planine su sa desne strane, a planine iza jednog reda kuća. Mislim, mala je ta ulica… Ne znam baš.
N: Da li ima još nešto zanimljivo u tom pejzažu?
K: Azija. Tako mi nešto deluje. Neka Mongolija ili tako nešto, taj neki deo.
N: Znači prelepa je priroda tu?
K: Da, priroda je prelepa, samo mi se i dalje vrti.

(Ponovo sugerišem da sve negativne osećaje može da ostavi sa strane.)

Slika sela

K: Šuma je napred, a ne vidim šta je sa druge strane.
N: Ok. Reci mi na tom trgu šta vidiš? Šta se dešava tu? Svi prolaze, jel tako?
K: Okupljaju se, ali trče i…
N: Zbog čega trče?
K: Ne znam.
N: Gde se okupljaju?
K: Ispred, ali neki ljudi beže. Neka majka sa detetom… Mislim da dete trči, a ona za njim. Ona prolazi pored mene, ali me je pogledala. Stojim u mestu i ne mogu da se pomerim.
N: Da li postoji razlog zbog čega ne možeš da se pomeriš? Da li si nekako vezana?
K: Ne.
N: Da li vidiš još šta se dešava ispred tebe? I da li si se ti uputio tamo?
K: Da, idem tamo.
N: Ok. Šta se dešava kad dođeš tamo?
K: Hahaha. (pauza) Prolazim i propuštaju me da prođem. I svi imaju pognute glave. Nekako su mali.
N: Ti si džin, plus oni su svi pognuti.
K: Da.
N: Zbog čega su svi pogli glave?
K: Plaše se.
N: A gde te propuštaju? Gde ti ideš?
K: Idem tamo na to… ovaj… binu.
N: Kako izgleda ta bina?
K: Od drveta je. Nije mi baš jasno.

(Još sugestija za opuštanje i dozvoljavanje slikama da dođu…)

N: Da li si se popeo na binu?
K: Mhm. Sva sam tako kao džin.
N: K’o džin si?
K: Kao Šrek hahaha.
N: Jesi li na bini u centru?
K: Ne, sa strane.
N: Šta se dešava još na bini?
K: Ljudi dolaze još. Neki su otišli. Ta žena je otišla. Neki dolaze… Kako su ružni. Svi su mnogo ružni, prljavi, krezubi, čupavi… hahaha. Ja imam neku bradu, ali ne dugačku. Gustu, kratku, ali oštru.
N: Da li je još neko sa tobom na bini?
K: Ima neki mali lik sa nekom kapuljačom. On nešto… I on je nešto pognut. Nešto mi priča.
N: Okrenut je ka tebi?
K: Aha.
N: Da li mu vidiš lice?
K: Liči na neku babu. Ali mislim da je muško.
N: Stariji neki?
K: Da.
N: Da li imaš… (prekida me)
K: Ima ruke ispred sebe. Drži ih sklopljene. Ali kao da mi nešto priča.
N: Da li imaš predstavu šta ti priča, ili je previše galama?
K: Ne slušam ga.
N: Da li je on nagnut? Sedi? Šta radi?
K: Stoji. Sad se odaljava.
N: Gde ide?
K: Nemam pojma. Ja nemam više onu sekiru. Spustio sam je dole.
N: Šta sad radiš?

(Svesni um se ponovo umešao, i sugerisao sam da nam dozvoli da vidimo šta se dalje zbivalo.)

K: Vidim definitivno giljotinu hahahaha.
N: Da li si ti taj koji ide pod giljotinu?
K: Ne ne.
N: Ko ide pod giljotinu?
K: Pa neko je već tamo. A ne vidim mu lice. Ima neku bradu… Neku riđu bradu, proćelav, riđu kosu. Ali na dole mu je okrenuta glava.
N: Da li znaš zbog čega je tu?
K: Ne.
N: Šta se dalje dešava tu?
K: Nešto pričam. I sad su se svi umirili.
N: Šta pričaš? Šta se dešava dalje?

(Kristina se ponovo žali na taj osećaj u glavi, tako da sam ponovo sugerisao da se otklone svi negativni osećaji. U ovom trenutku sam odlučio da ubrzam malo, da bismo što pre došli do razgovora sa Višim Ja, koji će sigurno znati da nam kaže zbog čega se taj osećaj pojavljuje.)

K: Nešto je uradio taj lik. Ne znam šta.
N: Da li pored tog lika ima još nekog na bini?
K: Pa samo onaj sa kapuljačom u crnoj kapuljači i do zemlje mu je kao neka odora. Dekica neki, samo mu lice vidim.
N: Ko od njih kontriliše giljotinu?
K: Ja.
N: Da li to (sad) radiš?
K: Posle govora. (pauza) Da, to je sve što radim. Samo to. I onda svi tapšu i navijaju.

(Svesni um se ponovo ubacio, pa smo ga zamolili da nam dozvoli da nastavimo dalje.)

K (dubok udah i izdah): Posle toga… mmmm… dolazi onaj mali i uzima glavu. I dolaze neki stražari i odnose telo. A ja uzimam nazad svoju sekiru i vraćam se seči drva.
N: To je nešto čime se baviš?
K: Pretpostavljam.

(Zatražio sam da pređemo u neku narednu bitnu scenu u tom životu kao drvoseča.)

K: Ahaaaa, sad sam skontala. Ona žena je moja žena. I dete isto.
N: Nisu mogli da gledaju.
K: Ne, nego im nije bilo dozvoljeno. Zato su pobegli.
N: Zato te pogledala?
K: Da.
N: Koliko je to dete?
K: Nekih 7,8 godina.
N: A žena? Koliko ste dugo zajedno?

(Opet nelagodnost u predelu glave, i sugestije da se uklone.)

K: Mnogo je ružna ta žena.
K (jako tiho): Svi su ružni.
K: Dete je plavo. Ima skroz belu kosu. I dete je lepo. Dečak neki.
N: Da li ste sad zajedno negde?
K: Pa oni su u nekoj kući, a dete je napolju. A ja sam iza kuće, sečem drva.
N: To ti je osnovno nešto čime se baviš?
K: Ali ona se mene plaši. A dete se ne plaši.
N: Zato što verovatno zna šta je to što radiš pored sečenja drveća?
K: Kao da je to dete nekako posebno.
N: Na koji način?
K: Pa ne znam. Jedino je lepo od svih onih ružnih ljudi. Kao da tu nema puno dece u tom mestu. Mislim da je onaj čovek nešto loše radio deci, ili tako nešto.
N: Pa je zato pogubljen?
K: Da.
N: A tvoje dete? Da li ima drugare neke, ili da li je možda odbačeno od drugih zbog svoje plave kose?
K: Deluje mi prilično srećno. Kao da ima neki svoj svet.
N: I ne plaši te se, kao svi ostali?
K: Da.
N: Da li još nešto ima zanimljivo vezano za dete? Kako se ponaša?
K: Mislim da ima i neka beba tu?
N: Tebe i tvoje žene?
K: Da.
N: Ok. Da li si imao prilike ranije da pogubljuješ ljude?
K: Ne znam.
N: U redu je. Sećanja će naići.
K: Mislim da me unajmljuju za to, zato što sam ogroman kao džin.
N: Da li to može neko drugi da radi?
K: Svi su drugi mali.
N: Za giljotinu je potrebno samo povući polugu ili ručku… šta god…
K: Mislim da im služim da bih uplašio…
N: Ljude?
K: Da.
N: Ima smisla. A ko te unajmljuje?
K: Ne znam…

(Ubrzavam da bismo što pre završili sa tim životom. Prelazimo u neku novu bitnu scenu u tom životu i pitam ga gde se nalazi.)

K: U krevetu. I sin je već porastao. Visok je jako. I dalje ima plavu kosu.
N: A ti si stariji mnogo?
K: Pa ne baš mnogo.
N: A sin je krupan kao ti?
K: Nije. Visok je, ali nije mnogo krupan. I ona beba je devojčica. Ona isto nije nešto posebno. I žena deluje još mnogo ružnije i starije. Oronula skroz.
N: A ti? Od starosti? Više ne možeš da se krećeš?
K: Ne, nije to. (Jako tiho): Ne znam zašto. (Normalnim glasom). Ne znam. Ne znam.

(Ubrzavam “film” da vidimo šta se dalje dešava.)

K: Ništa. To je to. Ali ja i dalje ne znam ko je bio taj dečak.
N: Koji?
K: Taj moj sin. I zašto je on tako drugačiji.

(Sad kad smo završili sa tim životom, zatražio sam da mi kaže koje su to neke lekcije koje nosi iz tog života.)

K: Mislim da se mnogo namučio zato što je morao da radi stvari koje nije hteo. I taj dečak je otišao negde. On nije pripadao tu uopšte.
N: Odakle je on i šta je njegova…
K: Kao da je on neki anđeo.
N: Odakle je došao? Je l’ vaš sin ili je bio…
K: Sa Plejada.
N: Sa Plejada? Odlično.
K: Haha cool. Ali ne znam gde je otišao posle.
N: Da li je pomagao nešto u tom životu?
K: Ne znam šta je tu radio. Kao da je… (pauza) Možda je tu došao da donese neku svetlost… Ne znam… Ne znam šta je tu radio. Šta je radio na tom mračnom mestu? To celo mesto je bilo baš grozno.

Prvi kontakt sa Višim Ja

(Kristina se ponovo žali na nelagodnost u glavi, pa sam je pitao da mi kaže zbog čega ima taj osećaj, s obzirom da je napustila telo. Nije znala odgovor. Zatražio sam da napustimo tu scenu, i da razgovaramo sa njenim Višim Ja, koji sigurno ima odgovor na to šta se tu dešava. Prvo pitanje koje sam postavio Višem Ja jeste kakva je to nelagodnost u predelu glave.)

N: Kristina isto oseća neku nelagodnost u predelu glave. Zbog čega to?
VJ: To ima veze sa nekim drugim životom.
N: Mhm. Da li to na neki način blokira ovakav vid komunikacije?
VJ: Kao da je taj deo tu oštećen.

(Zatražio sam od Višeg Ja da otkloni taj problem i rekao mi je da Kristina želi da ode da vidi taj život. Pomislio sam da je to odlična ideja i sugerisao sam da pređemo u taj život da bismo videli šta je uzrok toj nelagodnosti u glavi.)

Rana iz prošlog života

N: Šta sad vidiš?
K: Sad sam kockara (ako sam dobro čuo reč… moguće da je rekla “kockar”).

(Požalila se da joj je vruće, pa smo sklonili ćebe. Takođe sam sugerisao da ukloni sve nelagodne osećaje.)

N: Gde si sad?
K: Ummmm… Negde… wild wild west. I pijan sam.
N: Gde se nalaziš? Je l’ znaš?
K: Na ulici koja izgleda kao prizor iz Taličnog Toma ili nekog vesterna.
N: Da li često imaš priliku da piješ na ulici?
K: Nisam pio na ulici. Pio sam u kafani ili kako se već to zove.
N: Salon?
K: Jeste. Bravo. I onda su me izbacili pošto nemam više para. I onda tako lelujam po ulici.
N: Kako se osećaš što se tiče starosti? Je l’ si mlađa osoba, starija, srednjih godina?
K: Prilično mlada osoba. Ispod 30 godina. Ali potpuno propao. I znam šta će se desiti.
N: Šta će se desiti?
K: Pa neko će mi prosvirati mozak zato što dugujem neke pare, ja mislim. Ili tako nešto.
N: Jasno. Jasno. Da li je to taj dan kada će to da se desi?
K: Da da. To je taj dan.
N: Nekog srećeš na ulici, jel tako? Sad, tako pijan?
K: Da, ali moram da ti kažem da je neka devojka u pitanju.
N: Mhm, reci.
K: Zbog nje toliko patim. Ne znam šta se desilo sa njom?
N: Da li je ona otišla? Našla drugog? Napustila te?
K: Bila je mnogo lepa, ali mislim da joj njen otac nije dao da se uda za mene i da je morala da se uda za nekog drugog. Ja nisam nikad mogao da je prebolim.
N: Da li si zato krenuo da piješ?
K: Da. To je baš tužno.
N: Da li još nešto zanimljivo imaš da mi kažeš za devojku?
K: Pa samo to da ima decu… i tako… I mislim da me još voli, ali ne možemo da budemo zajedno. Samo toliko. Nebitno je sve ostalo.
N: Utehu tražiš u alkoholu?
K: Da.
N: Koliko dugo se to dešava?
K: Godinama.
N: Šta se sada dešava dalje? Jel nailaziš na te neke ljude?
K: Sam sam i pokušavam da se setim, pošto je to poslednji dan svega što je bilo sa njom. I ona će plakati isto. Ali ne može ništa tu da se uradi. I onda tamo srećem… I onda taj neki gadan neki tip… Mnogo je zloban… I to uvodi me tu negde… I onda oni mene tako zezaju. Smešno im je to što sam ja pijana propalica.

(Podsetio sam Kristinu da može sve što se dešava da posmatra sa strane, i da ne mora to ponovo da proživljava.)

K: Samo tako se smeju. Ima ih trojica sad. Neki debeli masni sa nekim šeširom okoreli lik, i neki… Dva mršava, visoka, gadna… Jedan jede čačkalicu. Ima neki sto, onaj kao poslovni i vazda im dugujem pare. I onda su me u jednom trenutku… Ovaj debeli uzima i povlači pištolj i pfff… I to je to…

(Sad kad je van tela, pitam za lekcije koje je ta osoba naučila u tom životu.)

K: Patnja. Ne znam hahah. Lepo i ružno, predaja, i to je to.
N: Sve u jednom životu?
K: Da.
N: Da li bi nešto drugačije odradio da ponovo imaš takvu priliku?
K: Malo više hrabrosti i borbe za ono što želim.

(Tražim da napustimo tu scenu, i da ponovo popričamo sa Kristininim Višim Ja.)

Uklanjanje posledica rane od metka

N: Videli smo sad taj život koji je napravio, da kažemo, ranu u glavi. Da li to nekako sad utiče na Kristinu i na to što je osećala nelagodnost u glavi?
VJ: Da.
N: Da li je to sad otklonjeno, s obzirom da znamo odakle dolazi? Ili morate vi da asistirate, ako uopšte ima potrebe za tim?
VJ (Klima glavom)
N: Ima?
VJ: Mhm.
N: Da li radite možda na tome sad?
VJ: Da.
N: Možete li mi objasniti kakve je to posledice napravilo?
VJ: Previše emocija. Previše osećanja. Prejaka osećanja. Previše jaka osećanja i emocije.
N: I to je sprečavalo Kristinu da bude više svoja, je l’ tako? Sprečavalo je nešto u životu?
VJ: Mhm.
N: Sad sve vreme radite na tome?
VJ: Mhm
N: Da li možemo da pričamo dok radite na tome?
VJ: Da.

(Dok Viši Ja radi sa telom, mi možemo dalje pitanja da postavljamo. Zatražio sam da mi kažu šta je to što rade.)

VJ: Povezujem veze u mozgu koje su se tu prekinule i ojačavam ih. (pauza) Jednu po jednu.
N: Odlično. Da li će Kristina moći da primeti nešto drugačije posle ovog.
VJ: Da.
N: Odlično. Da li treba da zna to, ili da pustimo da sama primeti?
VJ: (Klima glavom)
N: Ok. Kako će primetiti? Šta će primetiti drugačije kod sebe?
VJ: Manje panike i straha. I više sigurnosti.
N: Odlično.

(Kristina se do kraja sesije nije više žalila na nelagodnost u glavi. Takođe smo dobili i odgovore na sva pitanja koja je Kristina postavila.)

U skoro svim slučajevima, kad se nešto prenese u trenutni život iz prošlog života, ta stvar obično biva uklonjenja odmah u toku sesije.


Ovaj članak je objavljen uz dozvolu klijenta u skladu sa pravilnikom o privatnosti.

Prijavi se za email obaveštenja
Da biste primali obaveštenja o novim člancima, događajima, seminarima i promocijama, molim Vas popunite ovaj kratak formular:

Navigacija

Društvene Mreže