Kamen na obodu Sunčevog sistema

Naša prethodna iskustva ne moraju uvek da imaju veze sa telom. Mogu da budu vezani i za razne svakodnevne objekte, kao što su kamen, tlo, drvo, reka, vazduh, planeta, … Sve što postoji ima neki vid svesti, makar to bio običan kamen. Na osnovu sesija kao što je ova, neko se može zapitati: “kad je nešto živo?”. Da li je nešto živo kad ima svest? Šta ako sve ima svest? Kako bi se naša percepcija i ophođenje prema svetu promenilo kada bi znali da je sve što postoji na neki način svesno?

U ovoj sesiji je klijentkinja Jasmina (pseudonim) imala priliku da iskusi kako je to biti kamen koji prolazi kroz Sunčev sistem. Verujem da će vam se nakon ove sesije javiti još mnoga pitanja vezana za naše postojanje.

Kamen koji proleće blizu Zemlje.

Za dovođenje klijenta do nekog prošlog života obično koristim tehniku oblaka, pri čemu kad se klijent spusti sa oblaka, nađe se u nekom odgovarajućem vremenu i prostoru (npr. u nekom prošlom životu). Kad sam pitao Jasminu da li se spustila sa oblaka, rekla je da nije, već je otišla u suprotnom smeru, tj. na gore.

Nikola: Da li si se spustila sa oblaka?
Jasmina: Ja još od malopre vidim samo Zemlju planetu, udaljenu. To nije izgled kakav izgleda sa spejs šatla…
N: Nego?
J: Drugačiji je zato što je dalje. Sa spejs šatla, orbita im je plitka da bi tako bilo… Ona je u daljini (Zemlja). Mislim, blizu je, ali daleko. Kao kad bi je gledao još dalje od Meseca. Mora da bude još veća daljina… Pa možda sa Marsa.
N: Znači deluje kao tačka?
J: Pa vidi se onako fino.
N: A gde se ti nalaziš trenutno?
J: U bestežinskom stanju. Vakuum… Prostor…
N: Skroz bez tela?
J: Nema tela. Samo sam tu. Kao da sam neki kamičak kosmički. Prolazim pored Zemlje. Prelepo! Prelepo!
(Jasmina u ovom trenutku stavlja ruku preko zatvorenih očiju kao da hoće da se zaštiti od jačine svetlosti)
N: Da li se osećaš kao neko energetsko telo?
J: Ne, samo kao tu stojim i divim se lepoti Zemlje. Ne znam šta sam. Tela nema.
N: Da li se krećeš?
J: Da, ali to je polako. Vidim po Zemlji da se krećem, ali ta kosmička kretanja nisu tako brza. Ne mogu brzo da obrnem oko Zemlje krug ili nečega. Prosto kao da prolazim tu, i da se divim Zemlji.
N: Da li se krećeš ka Zemlji, ili?
J: Pored.
N: Krećeš se pored, kao kometa?
J: Da, tako mi deluje. Sad, da l’ sam kometa, ne znam. Deluje mi tako zato što idem pored i to je to.
N: Da li se sve vreme približavaš?
J: Ne ne, nema približavanja.
N: Znači samo si…
J: Pa tu je sa leve strane, ali onako… Sad ću da ti kažem… Severozapad. Ovako severno ispred mene. Tu je sa strane, po dijagonali. Prolazim pored.
N: Da li iz te perspektive možeš da vidiš i druge planete, ili Sunce?
J: Toliko sam obuzeta tom Zemljom da ništa drugo ne gledam. Leđima sam okrenuta od Sunca vrlo verovatno, jer vidim Zemlju osvetljenu. Da je Zemlja u mraku, da je ka Suncu, videla bi je tamnu.
N: Da li iz te perspektive možeš onda Mesec da vidiš?
J: Nema meseca kad je dan. On je iza Zemlje.
N: Mhm, zanimljivo zapažanje. Koliko dugo ti treba da obiđeš oko Zemlje?
J: Ne idem ja oko Zemlje. Ja idem pored nje. Ali je potrebno da se prođe… Ona će još dugo biti u vidiku, mislim još neko vreme. Neće to biti dugo danima, ali brzine kojima se kreću sva kosmička tela nisu toliko velike zato što ništa ne prelazi brzinu svetlosti. Suncu treba oko 8 minuta i 8 sekundi (da svetlost sa Sunca stigne na Zemlju).
N: Odlično, možeš li sad da se zagledaš dobro u Zemlju i da vidiš šta možeš da vidiš?
J: Malo me oči bole od svetlosti Zemljine.

(Zatražio sam da postavi filter ispred sebe, da joj ne bi smetala jaka svetlost koju vidi.)

J: Neka, još malo ću da se divim lepoti. Super je. Najlepša je atmosfera u stvari. Atmosfera i magnetno polje šta radi, pa se stvara aurora. Mislim, to se vidi simbolično na polovima, ali…
N: Je l’ vidiš sad?
J: Da. Tu je stalno zbog zračenja Sunca. Uvek upada s jedne, izbija sa druge. Prolazi kroz magnetno polje jonosfere. Vidim da taj omotač je nekako naj… On jeste tanak, ali svetluca. Kao da vibrira… Sad mi malte ne prešlo skroz u levi ugao. Više nije severozapad, jer ipak idem pored, ali me nije uhvatilo u svoju gravitaciju.
N: Da li možeš da razaznaš kontinente na planeti sa te razdaljine?
J: Mogu da vidim ako se potrudim, ali od omotača i oblaka vidim samo to svetlo. Kao da svetli, sija.
N: Deluje ti kao da gledaš u sijalicu? Ili tako nešto?
J: Plava, zelena, većinom plava. Više su neki okeanski predeli, ali…
N: Da li bi to mogla da bude neka druga planeta, s obzirom da…
J: Na Zemlju liči. Baš liči na Geu.
N: Da li znaš, sa tvojom trenutnom putanjom gde bi završila?
J: Verovatno bi završila na Saturnu, ako ne i u udaljenijim, hladnijim delovima. Negde gde nema toliko života. Zato mislim da sam toliko i fascinirana Zemljom. Mislim da je toliko upečatljiva, zato što je kolorična.
N: Da li osećaš neke osećaje dok gledaš u planetu?
J: Samo taj illuminated feeling in my eyes. Divljenje… Konstantno divljenje.

(Smatram da smo dosta videli iz ove scene, i tražim od Jasmine da pređe u neku drugu scenu. Pitam je gde je sad.)

J: hahaha Kamen u omotaču. Postoji deo na kraju Sunčevog sistema, Solarnog sistema. Zato su i diskvalifikovali Pluton kao planetu, zato što nikad nije završio svoje orbitiranje oko sunca. Mi smo ti kamenje na obodu, na kraju Sunčevog sistema. Tu je gomila kamenja koje okružuje sve to. To se nalazi na obodu.
N: Ti se tu sad nalaziš?
J: Dotle me dovelo. Do kamenja. Razno razno kamenje. Oko sebe samo stene. To su sve kosmičke stene.
N: Da li to deluje kao asteroid belt? Ili tako nešto?
J: To i jeste asteroid belt. Tu se skupljaju, na rubu. Ima ih mnooogo.
N: Ali nauka za njih ne zna još uvek?
J: Zna nauka za njih. Zna. Kako ne zna? Snimili su. Snimili su to.
N: Da li si ti i dalje ona energija koja se kreće kroz solarni sistem ili si sad jedan od tih kamenova?
J: Ja bih rekla da sam jedan od kamenja ovde. Tu sad živim. To mi nova gajba. Pa verovatno s nekog udaljenog mesta kamen je plutao usamljen kosmosom i našao se tamo sa drugim kamenjem. Tako mi deluje.
N: Kakav je osećaj biti kamen?
J: Pa pravo da ti kažem… fin. Ništa mu ne fali. Nema mnogo o čemu da misli, ali ta jednoličnost u boji samo… To je malo…
N: Dosadno možda?

(Pitam je za osećaje, da bi saznao detaljnije kako to izgleda biti kamen)

J: Ne znam šta da ti kažem. Samo to pored Zemlje mi je bilo…
N: Reci mi da li imaš osećaj kao da vidiš nešto? Da li možeš da vidiš, ili na neki način imaš svest o tom drugom kamenju u okolini.
J: Svi smo slični manje-više.
N: Da li imaš osećaj odakle ste nastali?
J: Vrlo smo slični, a svako ima svoju priču. Svako je iz drugog kraja došao. Dobro, ima i neki potrefe se iz istih krajeva, ali svako ima svoju priču. Ja mislim da sam s neke planete blizu Sunca. Nisam ja veliki kamičak. Ali oko mene su veći. Jer mislim da je tu neka u blizini zato što mi samo Zemlja zapala za oko, tu kad sam prošla. Evo me tu sam sa ortacima pijem… šalim se… Ne, svako je došao… svako je vodi… neko je sa Sunca, neko je sa drugih delova galaksije, mlečnog puta.

(Tražim sad od Jasmine da pređe u neki novi bitan trenutak. Prešla je u jedan život u kome je bila zemljoradnica. Ceo taj život je provela na njivi okopavajući i bila je srećna zbog toga. Kasnije, u razgovoru sa njenim Višim Ja smo dobili odgovore na sva pitanja)

Ovaj članak je objavljen uz pismenu dozvolu klijenta u skladu sa pravilnikom o privatnosti.